Oboje deca sa sela, upoznamo se kada je ona bila šesti razred, ja sedmi. Zaljubimo se jedno u drugo, ali premladi smo da bismo bili zajedno. Deca ko deca, misle da će proći, nailazile neke devojke koje su htele da budu sa mnom, bivao sam i ja sa njima, a znao sam da je ona zaljubljena u mene (i to godinama). Mislim se "imala si svoju priliku". Srednju smo završili u različitim gradovima, ja se posle vratio u selo, a ona otišla da studira u inostranstvo. Stalno razmišljam o njoj, ali eto, mislim "da je bilo suđeno desilo bi se".
Ove zime se moj najbolji drug vratio iz inostranstva, pitao me da mu budem kum jer se već par godina zabavlja sa nekom devojkom, ja naravno pristajem. Dolazi da me upozna sa njom, kad ono ona. Kažemo da se poznajemo, na šta on odgovara: "Eto kako je mali svet", a ja se mislim - "E moj druže, nemaš pojma koliko je mali." Venčali su se ovog vikenda, i sad ću ostatak života provesti kumujući devojci koju volim više od pola života. Tako mi i treba kad sam glup.
0 komentari:
Objavi komentar