Moja sestra ima bulimiju. Primetili smo njene čudne navike hranjenja i to da povrća, razgovarali, rekla je da neće više, svako se okrenuo svojim obavezama. 4 godine kasnije kada sam pakovao njene stvari pronašao sam dnevnik. Koliko je mislila o tome i pokušavala da prestane, koliko bola i usamljenosti tu ima, koliko je razmišljala o smrti. Imala je drugaricu kojoj se poverila i ona se trudila da joj pomogne, međutim lagala je da je dobro, da bi je smirila jer se ova trudila da je pita, a i bilo ju je jako sramota.
Nasmejana, ambiciozna, detinjasta, ogromno srce. Glumila je jaku i hrabru, nekad bi bila tako hladna kao da nema emocije. Razgovarali smo, sve mi je priznala, plakali smo. Ne verujte kad vam kazu da su dobro-nisu. Budite uporni i očekujte neuspehe- puno njih. Nije to-neću više i tako bude, relapsa ima stalno, 2 godine borbe minimum. Svaki dan ih pitajte kako su, šta su pojele, traite da vam detaljno opišu i čim muljaju lažu vas-takva je bolest, sramota dominira. Bez pomoći smrt je odrediste. Borite se.
0 komentari:
Objavi komentar